Malo skrajnuta, stajala je u kredencu velika morska školjka, spiralna, sa šiljcima. Znate sigurno te čarobne školjke, otrgnute od mora, sanjive i slane kao da su u rano jutro ubrane iz dubina, dok se sunce tek stidljivo pomalja iz pučine. Uzela bih je nežnim dečijim ručicama, prislonila na uho, katkad čak i zatvorila oči i slušala njen šum. Školjka je šaputala tajne mora, svojim hukom odvodila me u neke očaravajuće daljine. Srce je razumelo njen tihi huk, srebrnim vetrovima opčinjen, plavom vodom osveštan. Ceo se jedan svet čudesni otkrivao mojoj duši, snovi se tkali tanani, zlatom i srebrom riblje krljušti obojeni. Sve mi je to donosio šum te sedefaste školjke. Njena spoljašnost posuta hrapavim kristalnim opiljcima čuvala je svileno jezgro školjke i njen šapat kad bih je spustila opet u kredenac.
Nisam tada znala da su i moj Srem i Vojvodinu nekad davno, pre nego što su ljudi počeli da mere vreme, lažući svet da se može minutima deliti večnost, prekrivalo Panonsko more. Nisam ni slutila dok hodam mekom sremskom crnicom da pod mojim stopalima škripe prastare morske školjke i ribe, čije su duše pre nezamislivo mnogo vekova otišle među zvezde. Nisam mogla ni pomisliti da je i ta moja školjka što šapuće možda izronila sa klasjem žita iz njiva podno stare porodične kuće.
Baka mi je jednom pričala kako je moju školjku doneo sa putovanja dalekim morima i okeanima naš rođak i komšija Voja. Lutao je svetom kako bi prehranio svoju ženu, decu i staru majku, kako bi im pružio sve ono što je sanjao, a nije imao. Svoje je snove putujući dalekim vodama pretvarao u javu, rekla mi je moja baka. Jedino mu je teško padalo što ne viđa često svoje najmilije, ali je zavoleo daljine i pučine, one su ga tešile kad bi tuga pritisla dušu. Voleo je sa svakog putovanja po neki redak, neobičan predmet da donese, da tako sa svojima podeli bar po neki komad svog velikog, skitalačkog sveta. Za njega nije bilo granica, svaki je pedalj majčice zemlje voleo. Morima je bio očaran. Njegove su tamne plave oči zapljuskivali talasi mora i okeana kojima plovio, sa pticama je osvajao visine njegov pogled. Visok, ponosit čovek, naš rođak Voja dok bih slušala čudesne bakine priče o njemu, u mojim mislima uvek bi stajao u uniformi kapetana na nekom balkonu sa lučnim svodovima krem boje, slične površini moje školjke. Odatle bi gledao povremeno svoj brod u luci. Tako sam ga ja videla, tako ga je moja dečija duša odmarala od tih čudesnih putovanja. Činilo mi se, valjda, da mora biti da se umorio stalno ploveći nekud. Kad bih na uho prislonila školjku koju nam je doneo, katkad bih se i njega setila i zapitala se kud li sad plovi velikim prekookeanskim brodom, hoće li doći uskoro u naš Srem da nas obraduje nekom pričom sa svojih dugih putovanja? Međutim, rođaka Voju sam samo jednom srela i posle mnogo godina tek katkad nejasno promiče mojim sećanjima, zamišljenih, plavetnih očiju. U to se sećanje uvek nekako i šum sedefne morske školjke uplete. Valjda je Voju zamajac što nekad sa taloga negdašnjeg Panonskog mora prohuji sremskom ravnicom poveo dalekim vodama. Valjda je i mene taj panonski povetarac opio, pa očarana daljinama volim uvek nekud da putujem, sve nove i nove drumove i mora da pohodim. Volim i da im se vraćam, tako je ceo svet moj dom, ne samo onaj komadić ravnice gde su mi koreni.
Kuća u kojoj su se vekovima rađali moji preci odavno više nije moja. U nekim ovozemaljskim deobama, ovo u mom srcu sveto mesto pripalo je mojim rođacima. Ko zna gde je sad sedefna školjka čiji je šum dragocenost iz detinjstva sačuvana za svagda kao putokaz duši? Možda je i rođak Voja odavno spustio sidro i boji panonsku ravnicu svojim plavim okeanskim pričama i očima, iako je još dovoljno mlad da možda još uvek i plovi morima i okeanima? Mnogo se toga promenilo. Međutim, u svom srcu sve ono najvrednije nosim netaknuto, čarobno, celo. Često u igri sunčevih zraka sa tirkiznim talasima Dunava, Sredozemlja ili kakve druge vode prepoznam osmeh sedefa i znam –sve je dobro.
Ivana Nikolić
